Hyde memorial Race

Ovaj blog je trenutno posvećen jednoj ideji koju nameravamo da ostvarimo već sledeće godine. Radi se o interesantnom spoju, koji je samo na prvi pogled neočekivan i neobičan. Hyde Memorial Race ime je za jedriličarsku regatu koja će se dogoditi na akvatorijumu neposredno ispod arheološkog nalazišta u Vinči. Baština, kulturna i prirodna, njena zaštita, propagiranje i korišćenje je ono što Vinču i jedrilice ujedinjuje ovom prilikom.

Pokušajmo da zamislimo Balkansko poluostrvo u vreme kada je ono bilo prekriveno gustim, gotovo neprohodnim šumama bukove, hrasta, jasenova ili četinara. Kroz brdovite oblasti Balkana teku brojne velike i male reke i presecaju ga u svim pravcima. One otiču u Crno, Egejsko ili Jadransko more. Na severu je nepregledna ravnica koja je Dunavom, Moravom, Strumom i Vardarom povezana sa jugom. Reke Karaš i Moriš donose životno važnu so iz Transilvanije i prave most ka istoku kontinenta. Savom, Dravom i Dunavom lako se stiže u centralnu Evropu i u zapadni Balkan. Svi ovi pravci su zaista služili Vinčancima kao trgovački putevi, kao pravci transfera znanja i ideja i ljudi. Sve ovo se može i videti ukoliko sa pažnjom pogledamo kartu prostiranja Vinčanske kulture. (ovde treba da ide karta) Ovakav krajolik bio je dom za četrdesetak generacija ljudi od 5200 do 4200 godine stare ere. Sliku bi trebalo upotpuniti informacijom da je prosečna godišnja temperatura bila par stepeni viša a vazduh za par procenata vlažniji. Ova slika prikazuje današnju Srbiju, severnu Makedoniju, zapadnu Bugarsku, Rumunski Banat i Sedmobrežje, Bosnu i Slavoniju u vreme mlađeg kamenog doba kada je po prvi put neko ovu zemlju nazvao dedovinom. Do danas je u ovoj oblasti otkriveno više stotina naselja koja su živela u ovo vreme. Na svima je otkrivena materijalna kultura koja se u arheologiji naziva Vinčanskom po eponimnom nalazištu Belo brdo u Vinči. Ono je smešteno na desnoj obali Dunava, svega 14 kilometara nizvodno od Beograda. Na tom mestu, nadomak današnje prestonice Srbije, od neolita do naših dana razvijale su se brojne kulture i živele najrazličitije grupe ljudi. Od neolitskih zemljoradnika i stočara, preko stanovnika Vinče u vreme bakarnog, bronzanog i gvozdenog doba, Rimljana, srednjovekovnih Srba, pa do naših savremenika i sugrađana. Ono što odmah upada u oči je moćan kulturni sloj od skoro 10 metara koji je nastao hiljadugodišnjim životom na ovom mestu. Iz tog kulturnog sloja potiče cela jedna riznica dragocenih podataka o životu neolitskog stanovništva, kao i populacija bakarnog, bronzanog, gvozdenog doba, rimskog i srednjovekovnog perioda.
Arheološka iskopavanja u Vinči kraj Beograda započeta su početkom XX veka, tačnije 1908. godine kada je Miloje M. Vasić na ovom mestu otkrio tragove jedne sjajne neolitske civilizacije, koja je cvetala na teritoriji jugoistočne Evrope od 5250 do 4250 godine stare ere. Njegova istraživanja izbacila su našu arheologiju u fokus svetskih zbivanja tridesetih godina prošlog veka. Sa manjim prekidima, koji su obično bili posledica velikih ratova i/ili nedostatka sredstava, iskopavanja u Vinči traju do danas. Ona predstavljaju svedočanstvo napora srpske arheologije da se na najbolji način prihvati staranja o bogatom istorijskom nasleđu koje baštini. Budući da je M. M. Vasić bio jedan od prvih školovanih arheologa u Srbiji, on je primenio za ono vreme najsavremeniju metodologiju arheoloških iskopavanja u Vinči i tako obezbedio da se i danas, posle gotovo sto godina od njegovih iskopavanja, mogu u dobroj meri rekonstruistati njegova istraživanja i povezati sa novim.
Posle više od četrdeset godina od poslednjih Vasićevih iskopavanja, od 1978 godine obnovljena su istraživanja u Vinči. U to vreme je osnovan Odbor za arheološka istraživanja u Vinči, Srpske akademije nauka i umetnosti, koji i danas kreira strategiju naučnog rada na ovom svetski značajnom nalazištu. Iskopavanjima su rukovodili Nikola Tasić, Jovan Todorović, a nešto kasnije i Dragoslav Srejović. Te kampanje su bile izuzetno značajne pošto su ustanovile da se osim u neolitsko vreme u Vinči živelo i tokom bakarnog i bronzanog doba ali i u rimsko vreme, u doba srednjeg veka od kada potiče veliko srpsko groblje iz XII-XV veka.
Godine 1998 još jednom su obnovljena iskopavanja u Vinči. Terenskim radom rukovodi potpisnik ovih redova a poseban naglasak u ovim kampanjama je bačen na interdisciplinarnost i uvođenje novih metodologija u istraživački rad. Ekipa koja radi u Vinči posebno je ponosna na svoja pionirska dostignuća na polju kompjuterizacije procesa arheoloških iskopavanja i popularizacije ove naučne discipline. U Vinči se već godinama odvija program Međunarodne letnje arheološke škole.
Budućnost radova u Vinči svakako leži u uključivanju svih onih naučnih disciplina koje bi svojim metodama mogle da doprinesu rasvetljavanju i razjašnjavanju različitih aspekata života neolitske Vinče. Paralelno sa ovim planirano je da se u Vinči stvori centar za proučavanje neolita Podunavlja i arheološki muzej posvećen Vinčanskoj kulturi.

Vinča je jedinstveno nalazište u Evropi koje svojim, preko 10 metara debelim kulturnim slojem, nastalim hiljadugodišnjim životom na ovom mestu, pruža mogućnost detaljnog uvida u materijalnu i duhovnu kulturu drevnih stanovnika ovog regiona. Svetsku slavu i čast da obeleži ceo period mlađeg neolita Balkana Vinči je donela ogromna kolekcija figurina koje se svojom lepotom mogu uvrstiti u sam vrh svetske kulturne baštine.
Ovo mesto je od najranijih dana bilo izuzetno privlačno za neolitske zemljoradnike, ribolovce, zanatlije i trgovce. Kada se pogleda geografska karta Balkanskog poluostrva odmah se može uočiti da se Vinčansko naselje na Belom brdu nalazi na mestu gde se sustiče pet velikih Evropskih reka, na mestu gde se u Dunav ulivaju Sava, Tisa, Tamiš i Velika Morava. Ako imamo u vidu da su se glavne komunikacije, trgovački putevi i razmena kulturnih uticaja dešavali upravo dolinama velikih reka onda nam je sasvim jasno da se nalazimo u centru neolitskog sveta. Otuda i ne čudi što su se ovde ljudi nastanili tokom druge četvrti šestog milenijuma, tačnije oko 5800. godine stare ere, i do naših dana nastavili da na ovom mestu podižu naraštaje, obrađuju svoja polja i stvaraju kulturu koja se utkala u osnove Evropske civilizacije.
Na mestu gde je nastalo neolitsko naselje u Vinči Dunav pravi veliku krivinu i zavija ka istoku. Ovo pruža priliku stanovnicima Vinče da sagledaju reku nekoliko kilometara uzvodno i nizvodno što je u burnim vremenima svakako predstavljalo naročitu prednost. Osim toga reka je na ovom mestu nešto šira i sporija što je veoma pogodno za ribolov. Selo je sa jedne strane bilo otvoreno ka reci gde su se tokom letnjih meseci najverovatnije odvijale najživlje aktivnosti. Tu su se spremali čamci da isplove u ribolov, tu se čistila ulovljena riba, na tom mestu su se sačekivali znani i neznani putnici i trgovci, a na peščanoj obali reke igrala su se bosonoga deca desetina generacija. Oko naselja je u pojedinim trenucima postojao odbrambeni rov, koji je meštane čuvao od opasnosti. O nastanku naselja u Vinči, njen prvi istraživač u leto 1913 godine piše u svom Žurnalu sledeće redove:
“Problem o uzrocima osnivanja Vinče rešen je skoro definitivno. Iz ovih nalazaka peći jasno je da je Vinča jedno industrijsko-rudarsko mesto gde je prerađivana ruda iz okoline Avale. Još odmah na početku prerađivan je cinabarit i galenit. Prema tome u vremenu osnivanja Vinče rudarstvo je moralo biti na visokom stupnju, što dokazuju komplikovane peći podešene prema prirodi procesa pri topljenju dotičnih ruda”
Naselja u neolitskoj Vinči protezala su se na prostoru od više desetina hektara. U pojedinim delovima kuće su bile izuzetno gusto postavljene tako da su prolazi između njih bili po svega metar široki. Neolitska Vinča je u doba svog najvećeg uspona bila gusto naseljen i vrlo urbanizovano naselje, što je zasigurno zahtevalo stroga pravila ponašanja.

Kuće koje su neolitski žitelji Vinče gradili bile su pravougaone, sa krovovima na dve ili četiri vode. Zidovi su bili građeni od drvenih stubova, pletenog pruća i oblepljeni blatom. Arheolozi su na ostacima tih zidova često nalazili tragove boje. Podovi su bili izrađeni od naboja kako bi se lako čistili. Budući da su kamene alatke neolitskih Vinčanaca bile dovoljno oštre i veoma specijalizovane možemo pretpostaviti da je drveno pokućstvo uključivalo police, kredence, tronošce, stolice, krevete...
Na osnovu do sada raspoloživih podataka o naselju, arhitekturi, pokretnim nalazima i životnoj sredini koja ih je okruživala, Vinčance možemo sa velikom dozom verovatnoće zamisliti kao urbane, vredne i radne ljude koji su u svom vremenu predstavljali pravu elitu neolitskog društva. Svakodnevni život u okviru gusto naseljene zajednice morao je biti ograničen i praktičnim i tradicionalnim modelima ponašanja. Specijalizacija do koje je svakako u ovo vreme moralo doći i koja se vidi na osnovu različitih klasa pokretnog materijala i specifičnih aktivnosti kao što su zemljoradnja, lov, ribolov, nabavka sirovina, i trgovina morala je imati posledice na unutrašnje ustrojstvo Vinčanskih naselja. Na osnovu toga možemo pretpostaviti da je u zajednici bilo bogatijih i siromašnijih, povlašćenih, obespravljenih i zaštićenih i napuštenih. Život u gusto naseljenom mestu, kao i u naše vreme ima brojne izazove. Međususedski odnosi, pitanje vlasništva, neodazivanje obavezama, narušavanje ustaljenog poretka ili čak tuđeg odmora svakako su morali biti razrešavani na korist zajednice. Da li je u njihovom društvu bilo poglavara, sudija, vračeva mi najverovatnije nikada nećemo saznati ali se ipak može pretpostavljati da su pomenuti sukobi tokom hiljadugodišnjeg života u zajednici morali biti efikasno razrešavani.